Studije slikarstva započeo je na Umjetničkoj akademiji u Zagrebu 1917. (Lj. Babić) i nastavio, na Umetničkoj školi u Beogradu (Lj. Ivanović, M. Milovanović, 1925–1929). Usavršavao se u Beču (1936) i Parizu (1937–38). Živeo je i stvarao u Novom Sadu (1931–1937) i Beogradu (posle 1938), bio član umetničkih udruženja „Lada” (1940) i ULUS-a, na čijim je izložbama učestvovao. Bio je nastavnik na ULUS-ovoj akademiji u Beogradu (1946–47). Stilski je počeo da se formira kod Milovanovića, a potom je impresionistički osećaj slike razvio u Parizu, posebno u duhu Monea. Poetika impresionizma oblikovala je i Kumrićevo tematsko opredeljenje; u njegove motive, na prvome mestu, spadaju pejzaži s primorja i obala Dunava i Save, vedute, mrtve prirode, prizori iz života dalmatinskih ribara, ređe portreti. Sama koncepcija slike decenijama je počivala na poetici impresionizma, gde je motiv diktiran raspoloženjem. Promene u takvom kreativnom pristupu prepoznaju se u intenzivnijim kolorističkim rešenjima, ali će suština problema, koji se ogleda u ispitivanju efekata svetlosti na predeo, zadugo ostati nepromenjena. Poseban lirizam i svetla paleta usitnjenog poteza, način komponovanja u mrtvim prirodama i figuri u enterijeru, u poslednjoj deceniji pred Drugi svetski rat karakterišu ga kao predstavnika beogradskog intimističkog kruga. U poznijim godinama, naročito u šestoj deceniji, suzio je izbor boja i pojednostavio formu, dok fakturu obogaćuje istražujući materiju u gustoj i intenzivnoj pasti. Na samom kraju decenije pristupa analizi kolorističkih fenomena, čime se uklapa u aktuelne tokove obnove klasičnih vrednosti slike. U sedmoj deceniji ostvario je nagli stilski zaokret ka jasnoj apstrakciji, te razvio sopstveni sistem skoro geometrijskih i biomorfnih oblika u promišljenim, utišanim kolorističkim harmonijama. Slično kao Miodrag B. Protić i Ivan Tabaković, apstraktnim kolažima aktivno je učestvovao u savremenim procesima formalne redukcije i sinteze forme u srpskom slikarstvu.