Васа Поморишац (Јаша Томић, 15. децембар 1893 — Београд, 9. септембар 1961), је био српски сликар и професор Ликовне академије и Академије примењених уметности у Београду. Повремено се бавио и ликовном критиком...
Уметничко школовање започиње од 1905. до 1911. године у атељеу Стевана Алексића. Године 1913 — 1914. у Минхену похађа Академију ликовних уметности. Мобилисан је 1914. али се одмах предаје Русима. После рата долази у Загреб 1919. године где се уписује на Академију за умјетност и умјетни обрт код проф. Љубе Бабића и Ферда Ковачевића. Исте године прелази у Београд где се уписује у Уметничко занатску школу. У Лондон одлази 1920. где студира на Краљевској академији St. Martin's School of Art затим се враћа у Београд где живи од 1925. до 1935. године када приређује прве самосталне изложбе. У Паризу борави између 1935. и1939. године. Постављен је за професора Академије ликовних уметности у Београду 1942. а 1950. за професора Академије примењених уметности у Београду.
Од 1919. године учествовао на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.
Са Живорадом Настасијевићем у Београду 1930. године оснива групу „Зограф“ која је постојала до 1940. Удружење квалификованих ликовних уметника у Београду формира 1926. године. Од 1940. је члан Удружења „Лада“, а 1944. постаје члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС).
Васа Поморишац је веровао да је уметност органски део друштва. Она мора бити утемељена у традиционалном стваралаштву и таква се супротставити модернизму који је стран нашем културном менталитету. Група „Зограф“ је оформљена око ове идеологије и у њој су били уметници исте или сличне оријентације - сликари Живорад Настасијевић, Здравко Секулић, Јосип Цар, Илија Коларовић, Светолик Лукић, Радмила Милојковић и архитекте Богдан Несторовић и Бранислав Којић. Модернистичка критика их је доживљавала као национални анахронизам и стога непримерене новом времену. Поморишац је нарочито истицао своју приврженост прошлости, српској и византијској, коју је добро познавао и коју је у духовном смислу уносио у своје сликарство. Често је копирао фреске из наших средњовековних цркава и манастира које је излагао у Лондону и Паризу. Био је веома популаран портретиста и у том жанру се често изражавао. У основном, његов стилски развој се кретао од умереног конструктивизма, преко неокласицизма до хладног, монохромног колоризма. Сасвим је посебна и издвојена појава у српском сликарству између два светска рата.