Slobodan Sotirov

1926 - 2015

Слободан Сотиров (Пирот22. јануар 1926 — Београд12. јун 2015) био је један од најпознатијих сликара портретиста бугарског порекла који ке живео и активно стварао у Србији. Имао је преко 50 самосталник и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским републикама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци.

Насликао је преко две хиљаде портрета. Сликао је мртве природе у уљу на платну, а његов опус карактерише и специфичан спој реализма и апсктракције, којим је сликама дао јединствен колористички печат.

Добитник је „Златне палете“ УЛУС-а и бугарске награде „Иван Вазов“ за допринос у култури. Био је професор цртања и технологије сликарства на Вишој педагошкој школи у Београду. О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.

Слободан Сотиров рођен је 22. јануара 1926 у Пироту, као прво дете оца Крума, трговца, и мајке Јорданке, домаћице. Мајка Јорданка случајно је била у Пироту када је кренуо порођај, мада је породица у време његовог рођења живела уДимитровграду (тадашњем Цариброду), у коме је сликар провео своје детињство.

Још као петогодишњем дечаку, лов и риболов му постају страствени хобији, које је започео пецајући и ловећи са оцем Крумом у рекама Ерма и Нишава и на Старој планини. Од мајке Јорданке наследио је љубав према читању романа и кулинарству.

У Цариброду је завршио ниже разреде основне школе. Осмогодишњу гимназију завршио је у Пироту. Са 16 година Слободан Сотиров примљен је на Академију ликовних уметности у Софији, Бугарска, у којој је студирао класично цртање и сликање у класи професора Илије Петрова. Рат је привремено прекинуо његово студирање. Током Другог светског рата од 1944. године као партизан узео је учешће у Народноослободилачкој борби народа Југославије. По завршетку рата наставио је студије у Софији , а једне школске године (у време Резолуције информбироа) студирао је и на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Косте Хекмана и Ивана Табаковића.

Од почетка каријере бавио се и педагошким радом. Од 1949 до 1952.. предавао је цртање, бугарску и светску књижевност у Мањинској средњој школи (гимназији) и Учитељској школи у Димитровграду. У том периоду се оженио и по први пут засновао породицу.

Након сеобе у Ниш, у звању професора, предавао је декоративне технике и аналитичко цртање у средњој уметничкој школи „Ђорђе Крстић“ у Нишу.

Најдуже је предавао, као професор цртања и професор технологије, на Вишој педагошкој школи у Београду где је био и шеф катедре у неколико наврата.

Имао је преко 50 самосталник и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци. Члан је УЛУС-а и добитник "Златне палете" 1964. године. Медаљу "Иван Вазов" за допринос у култури, добија у Софији 1997. године. Поред Србије и Бугарске, живео је дуги низ година и стварао у Италији, Шведској и Швајцарској.

Познанство из младости са др Федором Вујовићем, стоматологом из Швајцарске, Сотирова је годинама одводило у мало швајцарско село, где је више од двадесетак година портретисао житеље.

Поред матерњег бугарског језика, говорио је српски, француски, енглески и немачки језик.

О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.

Године 1983. оженио се Драганом Милошевић са којом има две ћерке, Марију и Јорданку. Највећи део живота и стваралаштва Сотиров је провео у Београду.

Умро је у Београду 12. јуна 2015. године, у 89 години живота. Сахрањен је на гробљу у Димитровграду, у коме је провео детињство.

Дело

Већ током студија, сликар Сотиров, показао је изузетан таленат за сликање портрета и од тада до данас насликао је преко две хиљаде портрета. Слика мртве природе у уљу на платну, а у младости је сликао и апстрактне енформел слике у акварелу. Његов ликовни опус карактерише специфичан спој реализма и апсктракције који је сликама дао само њему својствен јединствен, колористички печат.

Слободан Сотиров излагање својих уметничких дела започео је на колективној излошби УЛУС-а у Београду и самосталној изложби у Лесковцу (1947). године. Од те године до данас његова ликовна дела излагана су на преко 100 колективних и преко 50 самосталних изложби у Србији и другим, данас бившим, југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци.

У хиперреалистичком сликарству Слободан Сотиров, последњих година уочава се све више прожимање реализма и апстракције, у коме се он одлично сналази вођен Милуновићевим размишљањем...„да не постоји стара ни нова уметност већ само добра и лоша“.

Према мишљењу ликовних критичара Србије Сотиров спада у групу најстаријих представника такозване београдске колористичке школе, јер његове слике, гледано на први поглед, зраче најлепшим спектром боја у безброј варијанти. Док на други поглед, педантно око љубитеља уметности, које слике гледа са дистанце, у његовим делима заправо види; само три звучне боје у три валера, или палету боја која не може да се имитира. Боја је на његовим сликама као „отисак прста“, својстван само Слободану Сотирову, или како то Александар Јовановић Бириљ, у свом критичком осврту на колорит Сотирова запажа;

Уђемо ли оком у центар слике, ми уствари улазимо у беспредметни свет где су разрађени закони хармоније и равнотеже, где Сотиров даје боји симболичке и звучне вредности.

И Дејан Ђорић, у предговору каталога за изложбе Слободана Сотирова (2014) „Слике живота и живот слике“ уочава разлике у томнској скали на и то овако описује:

Тајна овог мајстора није само у моћи представљања већ и виђења, јер уочава бескрајно фине разлике локалног тона и нијанси.

Слободан Сотиров је највише препознатљив као сликар мртве природе и портрета, имајући у виду чињеницу да је до сада створио више од две хиљаде портрета у Србији, Швајцарској, Италији, Немачкој, Шведској и САД. Своје опредељење, да слика портерте, у једном од својих интервјуа Сотиров овако објашњава:

 

Портрет је дисциплина у којој се види колико ко зна. У Софији, кад сам ја студирао пре 60 година, у ходнику Академије су стајали само портрети дела професора који су тада предавали. Ко зна да нацрта добро акт и портрет, тај зна и да слика. Занат се ту огледа. Портрет је на неки начин и данас традиција у земљама које држе до ликовне културе. Сликање портрета је таленат и знање да уочиш шта то у нечијем лику даје карактер тој особи, шта је то баш његово, по чему је тај човек препознатљив. Сваки портрет, осим особе, забележи и делић времена у којој је тај човек живео. Одело, фризура...