Branko Omčikus

1922 - 2011

Branko Omčikus rođen je u Bakru, Rijeka. U Beogradu živi od 1937. godine. Posle studija prava opredeljuje se za slikarstvo koje studira samostalno. Studijska putovanja: Engleska, Francuska, Italija. Kao stipendista francuske vlade boravio je u Parizu 1964. godine.

 

Nakon pet godina, doajen srpske i jugoslovenske scene, Branko Omčikus, umetnik koji je uveliko zakoračio u devetu deceniju života i iza koga je blizu šest decenija likovnog stvaralaštva, ponovo izlaže u Beogradu, ovoga puta u "Galeriji 73". Na osnovu ovog šturog podatka neupućeni namernik bi, pre nego što izložbu vidi, možda očekivao susret sa delima vezanim za manir davno minulih vremena. Međutim, svakim novim pojavljivanjem pred publikom, Branko prijatno iznenađuje ne samo one koji se sa njegovim delom sreću prvi put, već i svoje brojne stare poštovaoce. Pre svega - doslednošću i tihom i nenametljivom snagom svog likovnog izraza.

 

Od prvih izložbi, daleke 1953 godine, do danas, platna ovog slikara prepoznatljiva su po monaškoj jednostavnosti upotrebljenih sredstava i po kosmičkoj, reklo bi se, dubini prenetog doživljaja.

 

Razumljivo i Brankovo slikarstvo je tokom proteklih decenija trpelo neminovne preobražaje. Tako je preokupiranost suptilnim valerskim i hromatskim  gradacijama, iz pedesetih, smenila tmurna, skoro monohromna naoblačenost iz šezdesetih, a ovu, od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, osnovne boje sunčevog spektra smelo suprostavljene ahromatskim pigmentima, belom i crnom, kao potvrda da se svetlost može razlučiti samo odvajanjem od tame. To potvrđuju i platna na ovoj izložbi.

 

Novina je da su uz ulja naporedo izloženi i gvaševi i crteži nastali  uglavnom u poslednjih nekoliko godina, a zajedničko im je traganje za neuhvatljivim, za svetlošću kao vrhovnim principom. Vođen intuicijom umetnika, Branko očigledno nije u dilemi da li je svetlost talasne ili korpuskularne prirode.  Njegove slike i crteži, vibriranjem uvek fluidnih oblika, bilo kroz iskrice i zrake ulovljene u nanosima boje, bilo kroz ritam olovkom nanizanih tačaka i linija, potvrđuju i prvo i drugo i to u potpunosti odražava njegovu najdublju prirodu, pregaoca koji suprotnosti sučeljava da bi ih pomirio. Čak i u najvećoj nepogodi, u kovitlacu  i u buri, naći ce uporište, tačku oslonca, neko statičko jezgro i sve će preobraziti u red, na sve će preneti svoj urođeni spokoj.

 

Apriori se odričući od deskriptivnog, Branko se ni jednog trenutka ne odriče od oblika viđenog kroz svoju osobenu umetnčku prizmu. Verovatno pod neizbrisivim utiscima upijenim u svom primorskom detinjstvu, on sve kao da posmatra kroz okca ribarske mreže, kao treperenje sunčevog odsjaja po hrpama složenog kamena, po krošnjama maslina, zrncima peska, kapljicama vode, oblicima šljunka, ribljoj krljušti, o namreškanoj površini mora ili kroz gibanje obruča vodene mase u plićaku.

 

Slikarstvo Branka Omčikusa, od strane službene kritike odavno je svrstano negde između lirske apstrakcije i enformela, misleći verovatno na onaj ogranak ovog potonjeg u kome je uloga ovog limunoznog važnija od same materije, pa ipak svojom polaznom vezanošću za impresiju objekta i svojim modusom operandi ono se opire svakom razvrstavanju. Za njegovu ocenu mnogo je bitnije to da je on slikar koji je trajno očuvao otvorenost za utiske ovoga sveta i svoju neposrednost i izvornost u vezi sa prirodom. Nije bez značaja da pred njegovim slikama mnogi asociraju na muziku Kamija Sen Sensa, dok drugi pominju Bahovu "Umetnost fuge". To svedoči o univerzalnosti likovne logike, za koju je viđeno samo povod da se izraze urođeni principi harmonije.

 

Uvek po strani od publiciteta, potpuno imun na privlačnost pomodnih trendova, svestan da je vreme saveznik istrajnih, predan ovom delu a ne liku, Branko Omčikus svakom novom izložbom, pa tako i ovom ugrađuje svoj, srećom, jos nezavršeni opus u istoriju naše likovne umetnosti.


DELO SA SVOJSTVIMA KULTURNOG DOBRA