Катарина Ивановић Akademik (1811-1882)
Српска култура изнедрила је изузетне уметнике и уметнице. Њихова изузетност је пре свега била плод њихове даровитости али и духовног богатства које су црпели из своје културе и традиције. Неки од њих, биће уписани у историју српске културе по томе што су у неком њеном сегменту били пионири и зачетници, оснивачи и покретачи, али и дародавци и доброчинитељи, те личности за пример на које су се потоње генерације с поносом угледале. Један од таквих дивова српске културе јесте и даровита кћи српскога народа – Катарина Ивановић, прва српска сликарка и прва жена академик у Срба! У 2017. години обележава се јубилеј ̶ 135 година од смрти ове знамените Српкиње.
Катарина Ивановић рођена је 1811. године у мађарском граду Веспрему (или Весприм), у добростојећој српској породици Ивановић. Детињство и младост провела је у оближњем Стоном Београду. Још од детињства показивала је склоност ка уметности. Њен дар за цртање и сликање већ на самом почетку њеног живота, определио ју је на стваралачки рад, одрицање у име уметности и потпуну посвећеност њеној највећој љубави ̶ сликарству. Прва знања и сликарске вештине стекла је у Стоном Београду од једног непознатог, путујућег учитеља. Касније се школовала у Пешти, Бечу, Минхену, Паризу, Италији и Холандији.
Иако у почетку није наишла на одобравање својих родитеља Лазара и Марије који су сматрали да је њена одлука да постане сликарка, по мерилима тадашњег друштва, била непримерена, њен сликарски таленат подржале су мецене које су јој помогле да се школује и усавршава. Захваљујући новчаној помоћи трговца Георгија Станковића (једног од оснивача Матице српске), Катарина Ивановић имала је могућност да почне да учи сликарство у атељеу Јозефа Пешкија (1795-1862). Нешто касније, њену даровитост и жељу да се усавршава помогла је утицајна и имућна мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да се школује на престижној Бечкој ликовној академији.
Током боравка у Пешти, Катарина Ивановић суочавала се и са бројним проблемима који су представљали велику препреку за њен стваралачки успон и даље усавршавање. У распону од две године умрла су јој оба родитеља, те је она остала сама, препуштена средини у којој се нашла. Срећом, круг пријатеља које је стекла у Пешти, на челу са њеним пријатељем Теодором Павловићем, помогао јој је да преброди тешке тренутке и у потпуности се посвети сликарству и уметности.
Управо у периоду док је била ученица сликарског атељеа Јозефа Пешкија, настао је и њен први познати сликарски рад ̶ „Аутопортрет” из 1835. Свој први „Аутопортрет” Катарина Ивановић почела је да слика 1832. године, да би га довршила две године касније.
Године 1836, већ као студенткиња Бечке ликовне академије, Катарина је насликала још један „Аутопортрет” који је излаган на годишњој изложби студената Академије и који је постигао запажен успех. Ова слика, која је далеко чувенија од првог „Аутопортрета”, постала је заштитни знак њеног сликарског опуса.
Бечки живот Катарине Ивановић
Катарина Ивановић у Беч је отишла како би започела студије сликарства на престижној Бечкој ликовној академији на коју се уписала 1835. године и то као ванредни студент с обзиром на то да у то време жене нису имале приступа Академији. Свој боравак у Бечу искористила је пре свега како би се образовала. Но, њено учење и усавршавање није се завршавало само у оквиру Одељења за девојке при Бечкој ликовној академији, већ се ширило како се ширио њен круг пријатеља које је тамо стекла. Током друге године студија на Бечкој ликовној академији, име Катарине Ивановић први пут се појављује у штампи и то у „Сербском народном листу”, кроз напис чији је аутор био њен пријатељ Тодор Павловић.
Убрзо потом, Катарина проширује круг својих пријатеља у Бечу, пре свега ту је Вук Караџић и група истомишљеника окупљених око Вука. Поред Вука Караџића, моралну и пријатељску подршку даје јој и песник Сима Милутиновић Сарајлија. Уметничка веза и узајамно поштовање ова два уметника резултирала је једним поетским и једним сликарским остварењем. Тако је Сима Милутиновић Сарајлија, у част своје пријатељице Катарине Ивановић, спевао стихове песмe „Тројесестарство”, штампане у Лајпцигу 1837. године.
Сарајлијина песма у част „најпрвој Серб-Красарки” гласи:
Све појаса… дражи Афротиске
Нек Аморе љупке забаљкају
Нек по харфе жицамʼ Еолијске
Лахорчићи лахко ударкају;
Алʼ Серб-вила рада певакиња
Пази, цјени јоште узвишава
Све што ради њена сестракиња
Свој ли живот чиме докрашава.
Свуђ је чега но у Бечу нешта
Што још и Феб досле ти не виђе:
„Срб-дјевојка кист владати вјешта”!
Јелʼ то било још икада игђе?
Собом нежна нежно искраскава
У облику све причерке лица,
Одобрење зналца изласкава;
Радосна јој њена родилица!
Још се труди, још озбиља учи
Да бʼ искуству верха докучила
И кад о том већ се толʼко мучи
Серпство и тим Бог дај! овјенчала!
Ове лʼ пјесне теби сʼ посвећају
А да с тобом Серпке накићају…
У знак својеврсне захвалности за ове стихове, Катарина Ивановић одужила се великом песнику и побратиму, насликавши портрет који је назвала „Сима Милутиновић Сарајлија”.
Осим што је стекла завидни број пријатеља и поклоника своје уметности, Катарина Ивановић је свој студијски боравак у Бечу искористила како би се приближила „сербској омладини” и њеним идејама, потом идејама националног препорода али и како би се претплатила на српске књиге и новине и на тај начин се приближила култури из које је и сама потекла. Отуда и њена снажна жеља да слика историјске композиције. Познато је да је Катарина била велики родољуб, што уосталом показују њена сликарска дела и њена одлука да свој легат поклони свом српском роду.
Судбински сусрет са Николом Крстићем и пут у Српско учено друштво
Живот Катарине Ивановић оличен је у опирању тадашњим друштвеним приликама а она сама, као уметница, показивала је изузетну зрелост и спремност за пут ка еманципацији жена. Колико год да јој је било тешко, колико год да је била несхваћена, она није одустајала, већ напротив, била је и више него одлучна у намери да се избори за право на своје стваралаштво. Катарина Ивановић је у том смислу била пионирка јер се, уз Мину Караџић и Полексију Тодоровић, сврстала у сликарке које су обележиле 19. век у историји српског сликарства.
За стваралачки опус Катарине Ивановић али и за њену целокупну сликарску оставштину, заслужан је судбински сусрет са филозофом, правником и историчарем др Николом Крстићем (1829-1902). Тај сусрет одиграо се 1873. године када је Никола Крстић у својству изасланика Српског ученог друштва дошао у Угарску а захваљујући њему, све оно што је Катарина Ивановић својим сликарским кистом насликала, остало је трајно сачувано за потоње генерације.
Никола Крстић је као изасланик Српског ученог друштва предузео одређене кораке како би у дело спровео изричиту жељу Катарине Ивановић да све своје слике завешта свом српског роду, и то у виду легата. Одмах након што је прихватио њен легат, Крстић је организовао њен пријем у чланство Српског ученог друштва чиме је Катарина Ивановић постала прва жена академик у Срба! Срећом по њено сликарско дело, легат који је чинила сабрана збирка од двадесет и три слике трајно је смештена у Народни музеј. Овај дародавни чин Катарине Ивановић, посебно је добио на значају након њене смрти.
О значају чина прве српске сликарке говоре у прилог и речи које је Управа Народног музеја изрекла, одајући тако почаст и признање жени која је то својим ликом и делом у потпуности заслужила: „Све те слике имају не само своју националну, него и уметничку вредност. Оне су јасно сведочанство да је наш народ културан, када у њему и женске, даном приликом, могу да дођу до знатног савршенства у уметности. Уједно је ово леп пример србског родољубља, и како свесна Србкиња, ма по месту била члан које друге државе, сматра данас Београд за културно средиште целокупног народа нашег”. Након што је и званично постала члан Српског ученог друштва а њен легат прихваћен чиме је њено дело враћено у окриље српске уметности, Катарина је у знак захвалности, узвратила писмом у коме је написала: „Ја, којој су дани избројани задовољно умирем, а Вама, Господо моја, за људство, за род мили, за увеличаваље љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи, и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући, јесам…”.
Пут по Европи и долазак у Београд
Након завршених студија, Катарина из Беча креће пут Минхена. Но, пре него што ће стићи у овај немачки град, Катарина накратко посећује Париз, потом одлази у Италију и Холандију. У престоници Баварске, Катарина борави од 1844. до 1846. године. Оно за чим је Катарина трагала јесу сликарски узори за рад на историјским композицијама којима се нешто касније и посветила. Након двогодишњег боравка у Минхену, Катарина се накратко враћа у Стони Београд одакле одлази за Србију, односно Београд где ће боравити од 1846. до 1847. године. У време свог боравка у Београду, водеће личности у српском сликарству били су Димитрије Аврамовић, Јован Поповић и Урош Кнежевић. С обзиром на то да је Катарина била жена, односно редак пример уметнице тога доба, на њу се није гледало као на конкуренцију те су је у уметничким круговима лепо прихватили.
Катарина је свој боравак у Београду искористила да по наруџбини наслика портрете неких значајних личности тога доба. Но, њена намера је пре свега била да својим кистом овековечи догађаје из славне прошлости свога народа. Ипак, убрзо ће јој све наде бити срушене, јер њена замисао није била најбоље прихваћена у дворским круговима и београдској средини, те се она, тако обесхрабрена, враћа сликању портрета. Након Београда одлази у Загреб са писмом препоруке Фрање Заха: „Једна србска уметница! Доиста реткост! Ја сам уверен да је већ само то довољно да кад човека, који има смисла за уметност као ви, пробуди наклоност према г-ђици Ивановић. Могу ли вам боље препоручити него ако вам рекнем да је г-ђица Ивановић заменила Минхен с Београдом из љубави према домовини. Стога није могла стећи у том друштву заслуженог признања. Због тога се не би нипошто потужила да је могла ма какво запослење које би одговарало њеном таленту. Нико се није могао да од ње наручи једну хисторијску слику. Морала се задовољити поруџбином портрета.”
Иако је своје родољубље јасно исказала, тако што се није одлучила на привлачни живот у модерним европским престоницама већ како би се пре свега у својој српској средини остварила као сликар историјских композиција, ипак, разочарана што у својој намери није успела, Катарина се враћа у Стони Београд где ће остати до краја свог живота.
Сликарски кист Катарине Ивановић
Без обзира на то што Катарина Ивановић није извршила значајнији утицај на токове српског сликарства тога доба, она је свакако оставила трага својим изванредним сликарским делима, понајвише жанр-композицијама али и портретима и сликама мртве природе. Прво значајније сликарско дело Катарине Ивановић је „Аутопортрет” из 1836. године. Ово је једно од ретких дела српског сликарства које је одмах по настанку, односно по излагању, направило велики успех, препознато од стране стручне јавности те тако постало заштитни знак не само сликарског опуса Катарине Ивановић, већ и целокупног српског сликарства у стилу бидермајера.
Катарина Ивановић насликала је и два портрета кнегиње Персиде Карађорђевић. Oба су настала у Београду, претпоставља се као званична наруџбина. Један од ова два портрета назван је „Жена у плавом либадету”, а заправо „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић”.
Катарина Ивановић је своју сликарску вештину потврдила и када је у питању била мртва природа. Њена сликарска композиција „Корпа са грожђем”, настала је 1837. године и том сликом српско сликарство добија прву и тематски и ликовно заокружену мртву природу. Ова слика настала је по узору на истоимену слику холандског сликара Јана Фита.
Још једна занимљива сликарска композиција мртве природе под називом „Италијански виноградар” инспирисана је њеним путовањем у Италију, док је слика „Старица се моли пред обед” инспирисана њеним путовањем у Холандију.
Када су у питању историјске композије, Катарина Ивановић је у српско сликарство унела дозу романтичарског идеализма. Теме које су окупирале њену уметничку машту јесу историјске теме, пре свега Први српски устанак. Прва значајнија сликарска композиција из овог опуса је слика „Освајање Београда”. Слика је настала у Стоном Београду између 1865. и 1873. године. Катарина је ову слику назвала „Узун Мирко” или „Освајање Београда 1806”. У средишту сликарске композиције налази се Узун Мирко Апостоловић, окружен осталим српским устаницима међу којима се у врло реалистичном маниру истиче Петар Јокић. Нажалост, ова слика уметници није донела очекивани успех јер је доживела слаб пријем у тадашњим дворским круговима. Колико год њене сликарске композиције из овог опуса показивале одређене несавршености, оне су заправо одраз њених размишљања о односу српског и мађарског народа, као и показатељ њених неостварених амбиција када је у питању историјско сликарство. Треба разумети њене намере, јер је као истински родољуб имала снажну потребу да као уметница изрази своје патриотско осећање и да га преточи у сликарска дела која ће оставити као трајни аманет свом роду.
Једна од последњих слика Катарине Ивановић била је иконографски врло сложена слика под називом „Миле вести”.
Одлазак прве српске даме са кистом
Катарина Ивановић је за живота остварила много. Постала је прва српска сликарка и прва жена академик у Срба. Бавила се оним што је највише волела и томе била предана до последњег даха. Није дозволила да је савладају паланачки менталитет и снажне предрасуде тога доба. Храбро се борила за своју уметност а српском роду у аманет је оставила оно најдрагоценије ̶ своје слике!
Умрла је 1882. године у Стоном Београду, где је и сахрањена. Тек 1967. године, захвални сународници су њене посмртне остатке пренели на Ново Гробље у Београду, где и данас почива ова врла жена српске културе и уметности.
„Живела је живот који јој неће дати умрети, јер је име бесмртно свију оних, који су осећали и радили за свој род” ̶ Михајло Валтровић