Karlo Baranji (Novi Sad, 3. novembar 1894 – Novi Sad, 13. mart 1978) je osmogodišnju školu završio u Sremskim Karlovcima. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu a maturirao u Vrbasu. Prve pouke iz slikarstva je dobio od Jožefa Pehana (Pechan Joszef) i Šandora Olaha (Olah Sandor). Posle gimnazije studirao je na Filozofskom fakultetu u Budimpešti do početka Prvog svetskog rata kada prekida studije i vraća se u Vrbas. Već opredeljen za likovnu umetnost ubrzo odlazi u Minhen (1917) i uči kod slikara Petera Korde. Dve godine kasnije, prve slikarske radove izlaže na izložbi u Budimpešti gde ponovo dolazi 1922. da bi učio vajarstvo kod Bela Farkaš Pankotaia (Pankotai Farkas Bela). Tokom naredne godine okuplja više vojvođanskih umetnika u neformalno udruženje i sa njima izlaže u više gradova Vojvodine. No udruženje se ubrzo raspada a Baranji dolazi u Pariz, gde radi u ateljeu francuskog arhitekte i vajara Kamila Žarniea (1923-1925). Pored skulpture Baranji se paralelno bavi i keramikom. Sa Ivanom Tabakovićem izradio je keramičke panoe koje su na izložbi u Parizu osvojile Grand Prix (1937). Posle rata Baranjijevi radovi u pojednostavljenih formi, svedeni su na ravni sa dekorativnim elementima. Ta dela su monohromno bojena i prilagođena savremenoj arhitekturi u slobodnom prostoru, sa dosta primenjenih, folklornih i rustičnih elemenata što odaje uticaj keramike kojom se i dalje uspešno bavio. Posleratne skulpture je izvodio u kamenu, drvetu, šamotu i gvožđu a neke od njih su izložene u parkovskom prostoru oko Palićkog jezera. Njegova keramička dela kamernog karaktera nalaze se u Narodnom muzeju u Zrenjaninu i Gradskom muzeju u Subotici.