Nakon sticanja zvanja fotografskog pomoćnika u zagrebačkom ateljeu Mihaila Merčepa, Jefto Perić se odlučio za slikarsko školovanje: prvo na Višoj školi za umjetnost i umjetni obrt, a zatim na akademijama u Zagrebu (prof. Lj. Babić, M. Kl. Crnčić i drugi) i Minhenu (prof. Beker Gindal i H. Hofman). Kao zreo umetnik konačno se formirao na Ècole Nationale Superieure des Beaux-Arts, gde mu je jedan od mentora bio Pol Sinjak. Upornim kopiranjem velikih majstora u Luvru, stekao je zavidno tehničko umeće. U Parizu je redovno izlagao s „Nezavisnima” i na Jesenjem salonu od 1923. godine. Samostalno se prvi put predstavio publici u Zagrebu izlažući kopije (1927). Krajem dvadesetih godina u Parizu je upoznao Pavla Beljanskog. Veliko prijateljstvo i međusobno poštovanje trajalo je sve do smrti kolekcionara (1965), a bilo je naročito intenzivno od 1935. godine – tada se Perić preselio u Beograd i dobio ovlašćenje Beljanskog da bira i kupuje slike jugoslovenskih umetnika za njegovu zbirku. Od 1937. godine bio je član „Lade” (predsednik od 1962) i ULUS-a; redovno je učestvovao na njihovim kolektivnim izložbama. Bio je jedan od osnivača Fonda „Đura Jakšić”. Dugogodišnju pedagošku delatnost započeo je posle rata (1947) u Umetničkoj školi ULUS-a, a nastavio na novoosnovanoj Akademiji primenjenih umetnosti, prvo kao vanredni, a zatim redovni profesor crtanja. Još kao student u Parizu, Perić je prihvatio postupak slikanja brzim, isprekidanim potezima kojeg se čvrsto pridržavao do kraja svoje slikarske karijere. Beležeći isključivo ono što vidi, umetnik je gradio čvrstu kompoziciju koja se u početku odlikovala jasnim efektima svetlo-tamnog, ali je vrlo brzo zamenjena neutralnijim tonovima i blažom harmonijom boja. Pod uticajem intimizma, Perićeva paleta je postala vedrija, s većim površinama jarkih boja. Najviše je slikao pejzaže, gradske predele, intimističke enterijere s figurom, mrtve prirode i cveće, portrete i aktove, u kojima se ogleda njegovo naglašeno realističko ubeđenje.