Po završetku gimnazije u Zadru, gde dobija prve pouke o slikarstvu, odlučuje da nastavi školovanje u Italiji. Bez ičije pomoći, prihvatajući se svakog posla opstanka radi, uspeva da u periodu od 1918. do 1924. godine završi dve prestižne italijanske umetničke akademije: Kraljevski institut lepih umetnosti u Firenci i Viši kraljevski institut lepih umetnosti u Rimu. Po povratku u rodnu Dalmaciju, prvo radi u maniru secesije, a kasnije potpada pod uticaj konstruktivističkog slikarstva. Dolazi u Beograd početkom tridesetih godina, uključuje se u umetnički život, redovno učestvuje na Prolećnim i Jesenjim izložbama, a pored toga priređuje i četiri zapažene samostalne izložbe. U tom periodu njegovo slikarstvo može se podvesti pod odrednice poetskog realizma i intimizma. Dosledan sopstvenoj poetici, i u posleratnom periodu, uprkos svim poteškoćama, nastavlja da slika u sličnom maniru. Kratko prekinutu izlagačku aktivnost nastavlja već krajem rata, kroz učešće u nebrojenim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a redovno priređuje i samostalne izložbe. Od 1952. godine postaje član Društva srpskih umetnika „Lada”. U Stojsavljevićevoj posleratnoj stvaralačkoj hronologiji jasno se izdvajaju dva perioda: zelenoplavi i pozni, koloristički. Prvi, prisutan u njegovom stvaralaštvu tokom četrdesetih i pedesetih godina, okarakterisan je čvrstom formom, valerskom modelacijom i kolorističkim izrazom, s dominacijom karakterističnih zelenkastih tonova. Pozni period, koji je trajao od početka šezdesetih pa do kraja života, obeležen je povratkom na impresionistički način slikanja, udružen sa snažnim kolorističkim izrazom. Počevši od studentskih dana, pa sve do duboke starosti, bavio se dekorativnim zidnim slikarstvom, freskoslikarstvom i izradom vitraža. Pored toga, radio je i u prosveti gotovo četiri decenije, usmerivši mnoge generacije svojih đaka ka slikarskom pozivu.