Stojan Aralica

1883. - 1980.

Sin je finansijskog službenika na carini Vasa i Stanke Hrkalović. Nižu gimnaziju završio je 1900. u Otočcu a Učiteljsku školu 1904. u Osijeku. U privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu je od 1909, 1910. se upisuje u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost a 1912. prelazi u klasu Ludviga Herteriha, gde ostaje dve godine. Po izbijanju rata 1914. dolazi u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. U Pragu, na grafičkom odseku Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa je od 1916. do 1917. a potom kod Maksa Švabinskog. Po povratku u Zagreb (1918) zaposlio se kao šef grafičkog odeljenja u zagrebačkim Novostima, a 1920. imao je prvu samostalnu izložbu. Putuje u Španiju, Maroko, Alžir i Tunis a 1923. u Italiju. Po povratku (1924) postao je nastavnik u zagrebačkoj Četvrtoj realnoj gimnaziji. U Parizu je od 1925. do 1934, od toga jednu godinu u ateljeu Andre Lota (1926—1927). Od 1927. učestvuje na izložbama Jesenjeg salona, Salona nezavisnih i Salona Tiljerije. Sa Milunovićem, Uzelcom i Čelebonovićem izlaže 1931. u galeriji Bernhajm Žen sa zapaženim uspehom. Leta provodi u San Tropezu, Kasisu i Kanju. Po povratku u Zagreb jedno vreme je honorarni profesor crtanja ponovo u Četvrtoj gimnaziji. Leti slika na Orebiću, Korčuli, u Malom Lošinju, Mlinima, Dubrovniku i Lici. Tokom Drugog svetskog rata živi u Beogradu i slika tek toliko da se prehrani a od 1946. do 1948. je u Švedskoj, slika Laplandiju i Štokholm. Sa porodicom se aprila 1948. vraća u Beograd, gde će boraviti do kraja života. Leta provodi na Rabu, u Lici, Orebiću, Otočcu, Malom Lošinju i Rovinju, gde ima i svoj atelje.

Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije i umetničkih grupa "Oblik", "Dvanaestorica", "Šestorica". Samostalno je izlagao u Zagrebu (1920, 1921, 1933, 1937, 1962, 1973), Osijeku (1920, 1940), Karlovcu (1926), Beogradu (1929, 1935, 1951, 1958, 1962, 1963, 1969, 1970, 1973), Pragu (1932/33), Splitu (1935), Štokholmu (1948), Somboru (1970), Vrbasu (1971), Novom Sadu (1976). Grupno je izlagao više puta. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stojana Aralice a 1979. je tome mestu predao legat svojih slika, od kojeg je ustanovljen Spomen muzej Stojana Aralice. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

Njegova slikarska aktivnost trajala je više od sedamdeset godina a opus mu čini preko 1500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi ogledaju se pouke akademizma i secesije, koje je dobio u vreme školovanja u Minhenu i Pragu, te usavršavanja u Španiji, severnoj Africi i Italiji. Naznačuju se disciplina forme, kompaktnosti volumena, konstruktivistički pristup, što su obeležja treće decenije, te čistota i preciznost crteža, tamnija gama sa kolorističkim akcentima, oveći formati. Počinje sa portretima i sakralnim motivima, po porudžbini, da bi posle završenog školovanja nastavio da radi portrete i aktove. Najkarakterističniji radovi iz tog perioda su: Pijanac (1918) i Ležeći akt (1923). Taj period trajao je do odlaska u Pariz 1926. U novoj sredini, kao već zreo umetnik, iz osnova menja umetnički pristup, slobodno opservira i pokazuje svoje emocije, definitivno nalazi svoj put. Smanjio je format slika a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. Kolorit postaje dominantan, pasta bogatija, linija razigrana. Odlike su mu: sloboda izraza, intimizam i vatromet čistih boja. Značajna dela su: Cveće (1927), Voćnjak (1929), Plava kapija (1930), Mrtva priroda sa staklenim bokalom (1932), kao i pejsaži sa juga Francuske. U vreme kada je živeo u Zagrebu (1933—1941) izlagao je često, slikao prevashodno intimne isečke predela sa Jadrana, iz zavičajne Like, te figure u prirodi, enterijere, mrtve prirode: Enterijer (1933), Žena sa slamnim šeširom (1934), Motiv sa Korčule (1937), Mrtva priroda na balkonu (1938), Škare (1940). To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intenzivne čiste boje u komplementarnim sazvučjima.

U Beogradu je, iako u početku pod nepovoljnim uslovima, izvesno vreme nastavio u ranijem stilu: Predeo iz Like (1948), Enterijer (1950), Portret Brane Petronijevića (1954), ali sa nešto rashlađenom (još uvek prozračnom) i smirenijom bojom. Belu podlogu platna zamenjuje tamnom, na kojoj je kolorit sa dramatskim intenzitetom i oporošću. Boja je na momenat, usled prejake impulsivnosti, do apstrakcije dovela formu, što se uočava naročito na slikama Zid (1960), Kamin (1961), Put (1961), i približila se ekspresionističkim akordima, sintetičkog izraza, da bi se potom ponovo vratila u figuralne kompozicije i likovna usmerenja koja su mu svojstvena: Studija za portret dr Lazara Ristića (1966), Rovinj selo (1967), Motovun (1967), Autoportret (1967), Cveće (1969), Lički bregovi (1969), Masline (1971).

Izabran je za člana SANU i JAZU i dobio niz priznanja i odlikovanja: Oktobarsku nagradu grada Beograda (1959), odlikovanje povodom 60-godišnjice umetničkog rada (1969), Spomenicu u čast novoizabranog redovnog člana SANU (1970), Nagradu AVNOJ-a (1973). Prvu plaketu Predsedništva SANU za doprinos nauci i umetnosti (1974), Rovinjsku nagradu slikaru (1977), Orden Republike sa zlatnim vencem (1978).


DELO SA SVOJSTVIMA KULTURNOG DOBRA