Ilija Bašičević Bosilj rođen je 1895. godine u Šidu. Upravljao je obradom svojih poseda, zemlje i vinograda, do svoje 62 godine. Nakon što su ga Ustaše osudile na smrt, 1942.g. napustio je zemlju sa oba sina i otišao u Beč. Nakon boravka u Beču, i posle povratka u Šid, Iliju je zatekao sukob sa komunističkom vlašću kojoj je, kao imućan seljak, Ilija predstavljao kontinuiranu opasnost. Zbog toga je često proganjan i zatvaran. Vreme je provodio družeći se sa studentima i kolegama svojih sinova, istoričara umetnosti Dimitrija i lekara Vojina, kao i čitajući brojnu literaturu iz bogate kućne biblioteke.
Svoje prve gvaševe i crteže uradio je 1957., a od 1958. godine počeo je da slika uljanim bojama. Za života izlagan je širom Zapadne Evrope (Amsterdam, Minhen, Milano, Dortmund, Bazel,Cirih, Pariz, Rim, Đenova), u Japanu (Tokio, Osaka), i Južnoj Americi ( Mexico City). 2006 imao je samostalnu izložbu u Njujorku u Galerie St. Etienne. A otad je, 2007. i 2008.g. nekoliko puta izlagan sa velikanima poput Pikasa, Šagala, Klea, Kandinskog i Šilea. U januaru 2007.g. Londonski časopis Raw Art Magazine uvrstio ga je u 50 klasika svetske art brut umetnosti. U 2008.g. reprodukcija Ilijine ptice objavljena je u The New York Times-u. Njegove su slike ušle u poznate kolekcije i muzeje ( Collection de l´Art Brut u Lozani, Muzej Anatole Jakovsky u Nici, kolekcija Karlo Pontija, Rockefellera-a, kolekcija Max Billa, Muzej savremene umetnosti Vojvodine i dr.). Pre smrti veliki deo svoje kolekcije ostavio je Šidu, formirajući Muzej Ilijanum.
Ilijino delo predstavlja enigmu modernog srpskog slikarstva zbog „svoje autentičnosti i originalnosti reprezentujući modernističku kontroverzu umetnosti i života. Ovo delo pripada neobičnom, i kulturno i umetnički intrigirajućem Šidskom krugu, koji uključuje Savu Šumanović (rođ.1896 – umro 1942), Ilijin sin Dimitrije Bašičević – Mangelos, i sam Bosilj.“ Miško Šuvaković
Ilijino autorstvo osporavano je u poznatoj aferi - „Afera Bosilj“. Ilija Bosilj je bio direktno ili indirektno optužen da nije autor slika koje se izlažu pod njegovim imenom, odnosno da slika pod uticajem svog sina Dimitrija, drugim rečima da je zapravo Dimitrije Bašičević Mangelos napravio njegove slike. Ilija Bosilj je bio prisiljen da demonstrira svoju slikarsku tehniku javno, pred medijima, u Zagrebu 1965.g. što predstavlja jedinstveni slučaj dokazivanja slikarskog autorstva u istoriji umetnosti.
„Ono što je bitno jeste činenica da Bosilj jeste jedan vrlo samosvojan umetnik, i kao takav veoma prepoznatljiv u savremenom svetu ukupne umetnosti. Ipak, po jednoj karakteristici njegova pojava zaista je jedinstvena: po tome, naime, što je ona dokaz da jedino u svetu umetnosti ništa nije preodredjeno i ništa nije nemoguće, pa tako nije bilo predodredjeno, i bilo je sasvim moguće da neko, ko se za umetnika nije pripremao i ko gotovo do praga starosti to nije ni bio, umetnikom postane i ostane zapamćen, po svom mestu u istoriji umetnosti, više nego po svemu drugom što je u životu stigao da uradi. To je, zapravo, puna potvrda jedne teze koju je postavio i razvijao Bosiljev sin, poznati istoričar umetnosti Dimitrije Bašičević (i danas isto toliko poznati umetnik Mangelos). Po toj tezi, naime, od vremena Altamire do vremena Picassa, umetnost je menjala stilove svoga ispoljavanja ali ne i svoju suštinsku prirodu jedne u osnovi neodgonetljive ljudske moći stvaranja novih i čudesnih svetova, koji jedino u umetnosti, i nigde drugde, mogu da postoje. Uslov neophodan da se umetnost desi jeste bogatstvo duha i bogatstvo mašte jedinke koja jeste umetnik, kao i sposobnost umetnika da ta svoja bogatstva učini vidljivim i drugima dostupnim, a upravo opus slikara Ilije Bosilja potrvdjuje da je u ovom slučaju taj neophodni uslov na krajnje neponovljivi način izvršen i ispunjen.“ Ješa Denegri