Poput mnogih mladih Beograđanki iz uglednih porodica, pripremni tečaj u Umetničkoj školi u Beogradu završila je kod Bete Vukanović. Prateći službovanje svoga oca diplomate, u Bukureštu je učenje nastavila kod J. A. Steriadija, cenjenog slikara, grafičara i profesora na Akademiji. Po povratku u otadžbinu, diplomirala je na Filološkom fakultetu 1929. godine; uporedo je završila studije (1930) i specijalizaciju (1932) na akademskom tečaju u beogradskoj Umetničkoj školi. Crtež je savladala pored Lj. Ivanovića, prvog među našim crtačima, a slikarsku veštinu duguje majstorima palete, B. Vukanović i M. Milovanoviću. Kao član od 1938, ubrzo sekretar, kasnije predsednik i doživotni počasni predsednik „Lade”, priredila je mnoge njene izložbe širom Srbije i dve svečarske u Narodnom muzeju (1974. i 1995). Samostalno je izlagala u Bukureštu, Skoplju i Beogradu. Podučavala je francuskom jeziku studente Filološkog fakulteta, bila prevodilac i recenzent, objavljivala studije o rumunskoj narodnoj književnosti, održala brojna predavanja, štitila autorska prava svog rođaka Slobodana Jovanovića, pisala predgovore u katalozima, savetovala mlađe i davala slike u humanitarne svrhe. Iako svestrana i silom prilika prinuđena da se posveti drugim poslovima, nikada nije prestala da se bavi slikarstvom, crtežom i ilustracijom. Krajem dvadesetih vezala se za poetiku novog realizma treće decenije; od početka tridesetih pripadala je umerenom ekspresionizmu, poetskom realizmu i intimizmu. Najviše njenih radova čuvaju Narodni muzej u Beogradu i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog. Poklonivši sopstvene radove, kao i album sa crtežima savremenika za Dokumentarni fond Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Bela Pavlović je postala jedan od najznačajnijih darodavaca Zbirke. Deo ovog materijala prikazan je na izložbi crteža Leposave–Bele Pavlović (1998), na izložbi ilustracija Zmajevih pesama (2005), kao i na izložbi Crteži i grafike Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (2005).