Akademski slikar-Akademija u Novom Sadu.
Na našoj umetničkoj sceni Ivana Biba Mijatović prisutna je još od osamdesetih godina proteklog veka. Upravo tokom te pretposlednje decenije 20. stoleća ona je započela svoju izlagačku karijeru prikazivanjem grafičkih radova, najčešće nastalih u tehnici akvatinte. Njeni listovi su bili ispunjeni svakodnevnim prizorima – od elegantnih mrtvih priroda sa izduženom vazom i cvećem, preko dramatičnih pejzažnih ostvarenja, pa sve do pojedinih portreta ili predstava životinja. Sve te motive umetnica je suvereno definisala sigurnim crtežom i izuzetnim poznavanjem tehničko-tehnoloških zahtevnosti grafike, koje je stekla u vreme studiranja na novosadskoj Akademiji umetnosti.
Ivana Biba Mijatović pripada generaciji koja se pojavila na našoj sceni u vreme jačanja postmodernističkog koncepta u tadašnjoj jugoslovenskoj i vojvođanskoj umetnosti. Postmodernističko slikarstvo i grafika su tih osamdesetih „odustali” od modernističkog analitičkog bavljenja umetničkim delom kao fenomenom po sebi. Umetnici su se vratili onoj umetnosti koja je formirana oslobođenim subjektivizmom, slikarstvu koje je vratilo figuru, koje je podrazumevalo „nomadsko” kretanje umetnika kroz različite (istorijske i aktuelne) stilove u okviru jednog opusa, koja se bavila citatima iz istorije umetnosti, koja je u vremenu rušenja svih dotadašnjih sistema vrednosti tragala za čvrstim duhovnim osloncem – kako bi se preživela epohalna kriza devedesetih i potonjih tranzicijskih godina posle 2000. Ta je umetnost bitno promenila odnos prema konzumentu: umesto odnosa umetnost–društvo, tih de- vedesetih se sve svelo na znatno intimniji odnos umetnik–individua, s tim što je posma- trač pred gotovim delom morao u sebi iznaći ekvivalentnu količinu subjektivizma koju je umetnik imao pri slikanju – kako bi uspešno „protumačio” i prihvatio poruku umetnika.
Bakropis 25 x 20 1986.