Milan Milić Jagodinski

1944. -

MILIĆ-JAGODINSKI Milan , grafičar, kaligraf, pisac (Kecefal, Austrija, 15. II 1944). Rodio se u nacističkom logoru, u teretnoj uspinjači, «ni na nebu ni na zemlji», gde mu je mati Zorka, rodom iz Volinje kod Hrvatske Kostajnice, bila zatočena. Pošto im je porodična kuća tokom rata pretvorena u zgarište, nastanili su se u Jagodini, gde je Milan učio osnovnu školu.

Slikar i poeta – U Novom Sadu se 1961. upisao u Školu za primenjenu umetnost i na odseku Primenjene grafike diplomirao 1967. Nadaren, radoznao, pun ideja i inicijativa, svoje stvaralaštvo obogaćivao je raznolikim delovanjem, «kao slikar, maštar i poeta», baveći se ne samo grafikom već i karikaturom, kaligrafijom, likovnom kritikom, poezijom i drugim usmerenjima, što se ispoljilo aktivnošću u književno-likovnoj grupi Atentat i u obnovljenom listu za kulturu i umetnost Stražilovo.

Negovanje lepote ćiriličnog pisma -Novost u likovnom životu bila je njegova izložba ilustracija knjige Đorđa Sudarskog Reda „Reči koje čine moj sprovod“, koju je od korica do korica rukom ispisao. Radeći na kaligrafiji, ispoljio je zanimanje za očuvanje posebnosti i lepote ćiriličnog pisma. U ciklusu Nezaborav poljenačinio je svojevrsnu sliku-knjigu sa nizom tekstova ispisanih gigantskom kaligrafijom na platnu širokom 60 centimetara, a dugom 180 metara, koje je bilo razvijeno o jubileju Kosovske bitke 1989 na Kosovu polju.

Napuštajući «salonski način» predstavljanja likovnih dela, uneo je novinu da se izložba otvara svakog dana za sve vreme njenog desetodnevnog trajanja, za šta je dobio nagradu UPIDIV-a, čiji je član postao 1971. Izlagao je i na neobičnim mestima, na polju, u šumi i dr. Izložbu svojih pesama na temu krovova realizovao je u Sremskim Karlovcima i ovde u Zmaj-Jovinoj ulici.

Imati i nemati
Ako ti šta zatreba, a ja budem mogao,
razgrnuću svakodnevnicu i prilike teške
za ovakve kakvi smo snošljivim ću učiniti
Prestaću zabrinuto u daljinu da pogledujem
Preostalo što je u jedno veliko ću objediniti
Ako ti šta zatreba, a ja budem mogao,
nužda će zakon zameniti, a ja ću se navika
svojih za tako nešto i toliko toga odreći
Sve što sam bio, imao, nemao i trpeo negda,
kao na traci filmskoj u jednom času ću preći
Ako ti šta zatreba, a ja budem mogao,
mesta u ovom domu, koji ne pamti koliko ih je
primio, i za tebe će danas dovoljno biti
U kuću ovu, šta god uđe i čeljad ova šta bude
imala, bratski ćemo i na ravne časti podeliti
Ako ti šta zatreba, a ja budem mogao,
ne zovi i ne najavljuj se, nego samo bani,
onako kao kada se umoran vraćaš svojima
Bez priče velike, i jer se smatra Božiji ljudi
da smo, to će sve biti jasno i mojima
Ako mi šta zatreba, a ti budeš mogao,
seti se, makar ne uradio ništa, da je dana
takvih bilo kada se znalo čovek šta je
i da, bar toliko koliko vredi onaj što ima,
vredan je i rab Božiji ono malo kad daje
(nastala u Dalju, Republika Srpska Krajina, 1996. na Lazarevu subotu, u trenutku obeležavanja 111 godišnjice Srpskog kulturno-umetničkog društva Lira).
 

Ravničarenje
Ej, što volem, ej, što marim po ravni da ravničarim.
I još volem da u čudu glede me kad naklon dudu
činim, kao i oraju, jer rastidu u mom kraju.
Volem i u hladu tome, debelovom, orovome,
da dam očima na volju, da razmeću se po polju
bečkom, nuz Dunav i Tisu i po sremačkome visu,
po Banatu, koji daje suncokrete i ludaje
celom belom svetu, koji, kasti, bez nas ne postoji.
Pa kad krenu, nako, redom da opisuju pogledom,
čega lepšeg od orova hlada ima i dudova,
ploda, što se plovi putom do lenija, sve u žutom
i zelenog i rumenog, ubranog i umivenog,
kuća lepih, ušorenih, trskom jošte pokrivrenih,
nošnje razne, uštirkane, sveta s manom i bez mane
i jezika od sve fele, što se množe, a ne dele,
no još neki novi tvore, lepo da se razgovore?
Ajte, moliću vas lepo, ta recite ima l neko
taki život raznizvolit?
Može l mu se prigovorit?

 

 

Milan Milić Jagodinski